Spi­sa­telj­ku Mi­lan­ku Ara­ni­to­vić Ra­ko­če­vić Udru­že­nje bo­san­skih umjet­ni­ka iz Sa­ra­je­va ne­dav­no je na­gra­di­lo Sre­br­nom pla­ke­tom za ro­man „Kad za­žmu­riš, ni­ko te ne vi­di”, ko­ji je ob­ja­vljen još pri­je tri go­di­ne. Na­gra­da joj je uru­če­na pred No­vu go­di­nu na ma­ni­fe­sta­ci­ji „No­vo­go­di­šnji da­ni po­e­zi­je i pro­ze”. Ovom pri­li­kom po­sta­la je i po­ča­sni član ovog Udru­že­nja.
„Na­gra­da je sti­mu­lans i oba­ve­za pi­scu”, ka­že Mi­lan­ka Ara­ni­to­vić Ra­ko­če­vić, „na­ro­či­to ka­da po­sto­ji isto mi­šlje­nje da je dje­lo kva­li­tet­no i da je is­pu­ni­lo svoj za­da­tak da onaj ko ga pro­či­ta iza­đe iz kon­fu­zi­je me­đu mno­štvom knji­ga ko­je se da­nas ob­ja­vlju­ju”. Ina­če, ro­man „Kad za­žmu­riš ni­ko te ne vi­di” pred­sta­vljen je u sa­ra­jev­skim sred­stvi­ma in­for­mi­sa­nja i do­bio za­vid­nu pa­žnju.
● Ka­ko ob­ja­sni­ti da je ovaj Vaš ro­man ve­o­ma či­tan i tri go­di­ne na­kon ob­ja­vlji­va­nja?
– Vi­še sam sklo­na da na tvor­ce umjet­nič­kih dje­la gle­dam kao na ni­je­me, od­sut­ne sa­vre­me­ni­ke, i mi­šlje­nja sam da je go­vor dje­la vred­ni­ji, ljep­ši, ja­sni­ji i gla­sni­ji ako se ne mi­je­ša sa ži­vim gla­som stva­ra­o­ca. Ova­kvo shva­ta­nje ni­je ni usa­mlje­no ni no­vo, go­vo­rio je o to­me naš ve­li­ki An­drić i uvi­jek se sne­bi­vao ka­da je tre­ba­lo da „pri­ča o svo­jim dje­li­ma”. Ro­man „Kad za­žmu­riš ni­ko te ne vi­di” po­tvr­da je još jed­ne, sta­me­ne, mu­dre iz­re­ke: „Ni­je ži­vot što i rav­nim po­ljem pro­ći”. Sto­ji da je ova pri­ča gor­ka u svo­je­vr­snoj „igri” An­dri­će­ve „Aske i vu­ka”, i na pu­tu od us­hi­će­nja ži­vo­tom, sti­že­mo i do spo­zna­je o ras­kr­šći­ma do ko­jih se po­na­vlja­mo i po­sr­će­mo, tu­ži­mo i ra­du­je­mo, ali ilu­zi­ju o sre­ći ne gu­bi­mo iz vi­da i istin­ski je sti­če­mo tek uz svo­ju po­ro­di­cu, pri­ja­te­lje, sti­ču­ći i pra­vo na sa­mo­svi­jest.
● Ka­žu da spa­da­te u auto­re ko­ji ubje­dlji­vo vo­de glav­nu na­ra­tiv­nu nit, umje­šno por­tre­ti­še­te, sklad­no gra­di­te kom­po­zi­ci­ju...
– O to­me su­de i ri­ječ da­ju knji­žev­ni kri­ti­ča­ri i ana­li­ti­ča­ri. Ono što mo­gu re­ći je­ste da ro­man obi­lu­je broj­nim sli­ka­ma iz onog svi­ma nam zna­nog na­iv­nog i na­da­sve ne­vi­nog dje­tin­stva u to­plom za­vi­čaj­nom ra­mu, te uz ele­gič­no pri­sje­ća­nje na lju­de i pri­rod­no okru­že­nje to­ga do­ba ko­je či­ni moj ka­men te­me­ljac pu­to­va­nju kroz ži­vot. Rad­nja u knji­zi je hod po vre­men­skim ver­ti­ka­la­ma i kao sud­bin­ski di­ja­log u vre­me­nu su­no­vra­ta go­to­vo svih mo­ral­nih nor­mi, iz­gu­blje­nih ci­lje­va, ras­pa­da po­ro­di­ce kao je­zgra sva­kog dru­štva i ži­vot­nog za­le­ta po­je­din­ca gdje za­vid­no ku­ra­žnom na­mje­rom svo­ja opo­ra ži­vot­na is­ku­stva, po­put če­me­ra, čak i sa­mo­te­ra­pij­ski ci­je­dim na ne­vi­nu bje­li­nu pa­pi­ra ko­ji tr­pi sve.
● Kon­kret­no, mo­že li se re­ći da je mo­to ovog ro­ma­na zna­čaj oču­va­nja po­ro­di­ce?
– Upra­vo ta­ko. Po­ro­di­ca i po­ro­dič­no gni­je­zdo iz ko­ga kao pti­ći ši­ri­mo kri­la, kao iz­vo­ri­šte na ko­me na­pa­ja­mo du­šu i sna­gu kri­li­ma, kao i pri­mje­ri nad­mo­ći du­hov­nog i kre­a­tiv­nog nad tje­le­snim i osta­lim uži­ci­ma, pa i tu­ma­ra­nji­ma ne­spo­koj­nog po­je­din­ca ko­ji po­ku­ša­va i na­sto­ji da ko­nač­no na­đe uto­či­šte, ma­kar i pri­vid si­gur­no­sti, što mu sve sku­pa po­ma­že da ob­no­vi, ka­ko svoj, ta­ko i že­lje­ni ži­vot­ni mo­za­ik svo­je po­ro­di­ce, iz­vje­sno je glav­ni mo­to ovog dje­la. A sve to u pri­log na­di za ne­ke bo­lje bu­du­će da­ne bez ne­sa­ni­ce i di­le­me: „Te­ško je sa­zna­nje da ta­mo vi­še ni­si a ova­mo te još ne­ma uz bol­no ras­pe­će du­še i uma”.
● Či­ni se da se u ovom ro­ma­nu dr­ži­te mak­si­me „De­talj je Bog u sva­koj umjet­no­sti”.
– Sna­ga za sva ostva­re­nja na­la­zi se u na­ma, u na­šoj svi­je­sti, na­šoj vje­ri, na­šim sno­vi­ma, na­šem sr­cu. Jer, ži­vot te­če po­put ne­za­u­sta­vlji­ve ri­je­ke ko­ja po­ne­kad ju­ri­ša stra­ho­vi­tim bu­ji­ca­ma, a po­ne­kad po­sta­je sa­mo trag svje­ži­ne u sa­su­še­nom ko­ri­tu oče­ki­va­nja. No, ako vje­ru­je­mo u tu ri­je­ku, ako vje­ru­je­mo, ona će pro­na­ći put i si­gur­no kre­nu­ti da­lje ka mo­ru is­pu­nje­nja, bez ob­zi­ra na sve pre­pre­ke stra­ho­va ko­je joj po­ku­ša­va­ju za­gra­di­ti tok i no­še­na str­plje­njem, pre­li­će sve bra­ne ko­je joj po­ku­ša­va­ju za­u­zda­ti ener­gi­ju i vje­ru i od­jek­nu­će slo­bo­dom či­ja će je­ka za­tre­sti zi­do­ve kla­na­ca dok hu­če­ći ju­ri kroz njih i svo­jom sna­gom pro­sla­vlja po­bje­du. Sve što stvo­ri­mo u na­ma je u na­šoj vje­ri i sna­zi ko­ju is­pi­ja­mo na sop­stve­nim iz­vo­ri­ma du­ha i stra­da­nja. U to­me je iskon­ska sna­ga po­je­din­ca i sva­kog ko­lek­ti­va, u to­me je i ne­sa­lo­mlji­vost glav­ne ju­na­ki­nje ro­ma­na Ne­ne. On­da ka­da sum­nji ne­sta­ne u ovoj pri­či, ova pri­ča po­sta­je ne­ka vr­sta po­seb­nog ot­po­ra i ne­gi­ra­nja re­al­no­sti gdje se tra­ja­nje i uda­ri ži­vo­ta pre­tva­ra­ju u iz­ma­gli­cu po­stig­nu­tog u ne­mi­nov­no­sti za­bo­ra­vlja­nja. Ra­do­sti i stra­sti, lu­ta­nja i tu­ge, su­sre­ti sa lju­ba­vlju i nje­nim ne­sta­ja­njem, ko­ja se na mo­men­te pre­ta­če u mr­žnju, svo­di na svi­jest da je za­bo­rav ne­mi­la si­la ko­joj se mo­že od­u­pri­je­ti još sa­mo ri­ječ­ju i uvi­ja­nje ži­vo­ta u pra­me­no­ve za­bo­ra­va.Ž.J.

„Pu­caj, pu­če mi du­ša” od sju­tra uz „Dan”
● Upra­vo ste ob­ja­vi­li no­vi ro­man „Pu­caj, pu­če mi du­ša”. Re­ci­te nam ne­što vi­še o to­me?
– Ro­man „Pu­caj, pu­če mi du­ša” je upra­vo iza­šao iz štam­pe. Te­ma je opet i iz­no­va rat u Bo­sni sa po­seb­nim pe­ča­tom na že­nu; krik že­ne pre­lo­mljen kroz pri­zmu lič­nog is­ku­stva iz­bje­gli­ce iz tog, po ko zna ko­ji put kr­va­vog „lon­ca”, ali, isti­na, vi­še kroz pri­zmu stra­vič­nih, mu­če­nič­kih pri­ča dru­gih že­na. Te­ma je stra­da­nje že­ne, iz­vo­ra ži­vo­ta, že­ne maj­ke, se­stre, kćer­ke, že­ne ko­ja ne­ma vje­ru ni svo­ju za­sta­vu, već je sa­mo žen­sko ne­za­šti­će­no bi­će nad ko­jim se iži­vlja­va­ju po­je­di­ni pri­pad­ni­ci mu­škog ro­da. Ovaj ro­man je „dra­ma­tič­na i u su­šti­ni du­bo­ko tra­gič­no is­pri­ča­na sto­ri­ja neo­p­te­re­će­ne ni jed­nim su­vi­šnim de­ta­ljem, bez trun­ke pa­te­ti­ke i di­dak­ti­ke i zbi­lja gro­mo­vi­ta po­ru­ka da je rat sve­op­šte zlo i stra­da­nje, da u ra­tu ne­ma po­bjed­ni­ka i po­bi­je­đe­nih - svi su po­ra­že­ni, da ne­ma kri­vih i ne­vi­nih - svi su kri­vi i ne­vi­ni, da ne­ma dže­la­ta i žr­tve - svi su žr­tve, jer kad-tad do­đe stra­šni sud, do­đe ka­ja­nje ko­je je go­re od smr­ti...” „Ne­ma ve­će mu­ke od ne­mir­ne sa­vje­sti” pod­sje­ća nas i po­ru­ču­je pre­mu­dra mi­sao An­dri­ća. Ujed­no ovo je ro­man o ne­iz­bje­žno­sti po­mi­re­nja i opra­šta­nja i po­bje­di lju­ba­vi.